Search found 2 matches

by Ivan981
13 May 2014, 01:38
Forum: LIČNE PRIČE
Topic: Da li je moguce da sam ovako nisko pala?
Replies: 127
Views: 11371

Re: Da li je moguce da sam ovako nisko pala?

Nov sam na ovom forumu, registrovao sam se pre neki dan. Napisao sam sopstvenu temu i poslao, čekam par dana, vidim nije objavljena. Unapred se izvinjavam svima ako kršim pravila ove grupe ili foruma, ali kako vidim da je ova tema jedina aktivna i da se jedino ovde ljudi oglašavaju poželeo sam da kažem ovde nešto o sebi i ispričam svoju priču, agoniju i patnje kroz koje prolazim u nadi da će neko ko ovu aktivnu temu čita a ima sličan problem kao ja moći da mi da savet, podršku ili bar jednu reč utehe. Močim vas ljudi dajte mi podršku. Pomozite mi !

Zovem se Ivan, imam 33 godine. Teško mi je da priznam ali ja sam alkoholičar. Ne znam iz kog razloga ali mi je teško da to priznam. Svestan sam da je alkoholizam bolest. A bolesnog čoveka ne treba osuđivati, treba mu pomoći. Mnogi misle da je alkoholizam porok, stvar slabog karaktera, ali varaju se. To je bolest zavisnosti. Da li sam sam kriv što sam od nje oboleo čestim unošenjem alkohola ili je za to kriva genetika to je pitanje za neke druge. Činjenica je da pijem, da imam probleme zbog toga kako fizičke tako i psihičke i imam želju da više ne budem alkoholičar.

Ako pokušam da se setim svoga prvog pijanstva čini mi se da je to bilo još kada sam bio u osnovnoj školi u 8-om razredu. Bila je dedina sahrana, posle ručka se služilo mlado vino, popio sam 5-6 čaša imalo je ukus kao gazirani sok. Ali sećam se da sam otišao na pola ručka kući i legao da spavam. Cela soba se vrtela oko mene. Bio je to za mene potpuno novi svet i novi doživljaj. Nakon toga dugo nisam pio, sve do neke druge treće godine srednje škole, sa izuzetkom nekih žurki na kojima bih popio 2 đus votke i mislio da sam cool zbog toga. Ozbiljnije druženje sa alkoholom je krenulo kada sam imao oko 17 godina. Vikendom se pilo u lokalnoj kafani gde se služilo jeftino točeno pivo a po neko je i pušio te sam se tako da bih valjda zbog potrebe da budem prihvaćen u društvu i kao i svi ostali počeo i da pušim. Od tada sam aktivan pušač. Pokušavao sam to da ostavim, uspevao na kraće periode, ali se ponovo vraćao. I od uvek bio svestan da ne smem da pušim i da imam zavisnost od toga, ali nisam uspevao da ostavim.

A što se alkohola tiče nikada do pre par meseci nisam mislio da imam problem sa alkoholom. Ali imam. Na studijama nisam pio redovno, ili se ne sećam da jesam. Nikada nisam ni razmišljao o tome. Bilo je od prilike do prilike. Od žurke do žurke. Napijem se kao svinja pa prođe i po šest meseci da ne pijem niti mislim o alkoholu. Devojka mi je i tada skretala pažnju da u alkoholu nemam meru i da kada krenem da pijem, ja pijem dok ne poljubim patos, ali ja sam smatrao da ona preteruje, da preuveličava stvari, da ja držim sve pod kontrolom. smatrao sam da ništa nije strašno ako se po nekad napijem. Ali đavo lagano dolazi po svoje.

Završavam fakultet u roku kao jedan od boljih studenata, i naravno bio sam prepun nade, maštanja i snova. Da će se to ceniti, da ću naći dobar posao, da ću biti vredan marljiv i da će se to isplatiti. Suočavam se sa tim da na prvom poslu prolazim kao da nemam ni osnovnu školu. Napuštam ga. Čekam drugi godinu dana...prolazim kao na prvom...napuštam ga...nalazim treći posle godinu dana prolazim isto...Srbija. Dovoljno je reći da mi se u lice kaže da ako neću da prihvatim da radim i slušam da ima ko hoće jer je red nezaposlenih odavde pa do granice. I ako mi se ne sviđa da idem. Ja naravno odem, i ni po koju cenu nikome nikada nisam dozvoljavao da me ponižava. Mada to sam i mogao jer nisam toliko egzistencijalno ugrožen, imam svoj stan, sestra ima dobar posao, uvek me pomagala, ja se snađem, i tako...

2008. godine sam bio u vojsci. Tu sam kao neko ko je vredan ujutru od na primer od 8h do 10h završio sve obaveze, a posle se znalo, ko pije rakiju a ko pivo, to je bila podela. I tako ceo vojni rok. Mislim da sam tu ponovo prokinuo i počeo nekontrolisano da pijem. Nakon vojske opet agonija sa poslom...koja je trajala sve do prošle godine. Nije da nisam radio ali to je bilo otprilike počnem da radim, svestan sam da sam početnik ali i svestan i svojih kvaliteta, obrazovanja, odricanja i identiteta. Ako gazdi zaradim mesečno 3-5 hiljada evra, slažem se da on treba da uzme ogroman deo jer je on taj koji je doneo posao i zahvaljujući kome ja imam šta da radim, ali smatram da je normalno da mi da bar 200-300 evra platu da platim osnovne račune pošto stan ne plaćam i da imam da jedem. Međutim ne misle svi tako. Dok se koža sa leđa ne oguli i to još kao neprijavljenom radniku na crno niko ne računa da je uradio nešto i ostvario profit. I tako od posla do posla.

Ali, kako ovo nije priča o poslodavcima i o nezaposlenosti da se vratim na temu. Krajem prošle godine sam obzirom da se u državnoj upravi neće primati novi ljudi do kraja 2015 godine, ili se bar neće primati oni koji nemaju jaku vezu, a ja vezu nemam, konačno se odlučim da pokrenem sopstveni posao. Zadužim se baš puno, prodam auto, ma sve samo da budem svoj čovek. Pa makar i 50 evra mesečno ali sam svoj. Ali teško je. Dugovi, kamate, teška naplata...valjda je svaki početak takav. Tada sam se javio psihijatru. Rekao mu da se osećam prazno, uplašeno, da imam strah od posla. Rekao mi je da nemam strah od posla već strah od neuspeha. Inače rekao sam da imam svoj stan, to jest krov nad glavom, ali nije ni to neki poseban kapital. Bolje mi je nego onima koji nemaju ništa to svakako. Ali sto me muka snašlo odjednom. Posao-to sam opisao, ljubav-godinama sam u vezi sa devojkom koju volim, ima stvari koje kod nje koje ne volim i onih koje obožavam, ali volim je takvu kakva je. Ona je moj život takva kakva je. Ona mi je i žena i najbolja drugarica i sestra i majka...sve. Vidim svoj život sa njom. Vredna je, ima težak posao, velikih problema, trpi mene i nikada me ne pritiska pričom o braku, a vreme nam je. Njoj je 32 meni 33, a zajedno smo od početka studija. Delili sve, i lepo i ružno. Porodica- sestra me voli i pomaže ali ona ima svoju porodicu muža i malog sina, nisam ja prioritet. Majka je vezana za mene kao sidro za lađu, u meni i dan danas vidi svog malog sina koga je jedva donela na svet i gleda me kao Božiji blagoslov. Bila mi je i otac i majka jer mi je otac umro kad sam bio mali. Mučila se ceo život, odricala svega da bi me iškolovala. I dočekala da budem svoj čovek sa poslom ( nesigurnim ali svojim), diplomom, i vidim da propada zbog mog alkoholizma. Inače je teškog zdravstvenog stanja, a moje pijenje će je ubiti. Vidim to.

Pre otpočinjanja svog posla pio sam da bih mogao da zaspim. Nekada to mešao sa lekovima. Poremetio san potpuno. Činilo mi se da mi je svejedno da li sam legao u 6h ujutru ili uveče u 22h. Dan sam zamenio za noć. I pio. Kada sam počeo da radim video sam da to više ne ide tako. Obratio se psihijatru. Konstatovao je da sam u depresiji. Dao mi lek. Verovao sam i tada a to je bilo pre par meseci samo, da nisam zavisan od alkohola. Mislio sam da pijem da bih mogao da zaspim. I da ću kada dobijem adekvatan lek i kada budem mogao da zaspim isključiti alkohol i da mi on više neće trebati. Ali tu počinje muka...

Lek mi je veoma brzo regulisao san, zaspim na vreme, i tada dozvoljavam sebi da opet počinjam da eksperimentišem sa alkoholom. Verujem da mogu da izađem i popijem 1-2 piva i odem kući. Ali stara navika ne prolazi. Posle 2 piva ja naručim treće, četvrto...dvadeseto. To je nenormalno. Rupe u sećanju sam imao par puta posle teških pijanstava kao mlad, a sada sve češće. Ne sećam se kako sam došao kući, kada sam legao, vidim da sam obrijan ne sećam se kada sam to uradio, vidim poslate poruke ne sećam se kada sam to pisao. A ujutru posao čeka... Ceo dan kao da se porađam, boli svaka kost i mišić od mamurluka. Moj Bože moj. Zaklinjem se da neću više nikada, ali posle dva-tri dana ja nastavim. Na dan mamurluka osećam ogromnu depresiju jer je alkohol depresor nervnog sistema, osećam kajanje, sramotu. Pitam se šta sam radio u periodu u kome nemam sećanje. Plašim se toga. Ali nastavljam.

Prošle nedelje sam opet pio. Zarekao se da neću više kada sam shvatio da me u kafiću samo iskorišćavaju kao budalu da bi sebi našli društvo da piju i da nisu oni jedini koji piju. Pa se opet vratio u isti taj kafić. Osećam se kao najveći bednik na ovom svetu. Na dan poslednjeg mamurluka sam se seti reči koje mi je devojka rekla pre nego što sam otišao da pijem a one su bile :
- Mogu nešto da te zamolim?
- Kaži.
- Jel nećeš više da piješ?
- Neću.

I posle tri minuta ja za šankom. Kada sam se toga setio plakao sam kao dete satima. Ljudi ja ću izgubiti sve. I porodicu, i posao i devojku i sve što imam i sve što sam ikada želeo da budem ako ne ostavim ovo đubre. Mislio sam da je lokalni kafić moja zamka. Da su ljudi krivi, atmosfera,ali ne, ja pijem i sam kada sam kući, i to sam počeo. Odreknem se kafića ali večeras posle pljeskavice kupim jedno pivo, sada pijem treće. Propadam. Ako ovo ne stane ne znam kako ću dalje. A ovo vodi pravo u pakao. Vidim to i osećam to. Psihijatar mi kaže da ne treba sebe da stavljam na test popiću jedno-dva piva pa idem na spavanje. Kaže rano je za to. Kaže kada za godinu dana ustalim sebe da ću to moći. Verujem da on želi da ja više nikada ne pijem. Ali mi to ne govori. Jer vidi da se toga plašim. Jer ja se plašim toga da nikada više ne popijem ni jedno piće. Voleo bih kada bih mogao da popijem jedno-dva i stanem. Ali ne mogu. Bolestan sam ljudi. Probaću sam, ići ću i na psihoterapije, imam podršku svih i devojke i majke i sestre, ali i njih ću prokockati zbog prokletog piva. Nije lako. Ovo je pakao. A ja sam u sred njega i ne znam kako da izađem odavde. Ako imate neku reč spasa ili utehe napišite i nadam se da će vam se svima vratiti stostruko. Hvala svima. Odoh da spavam. Preterao sam.
by Ivan981
09 May 2014, 18:11
Forum: LIČNE PRIČE
Topic: ZAŠTO I DALJE PIJEM KADA VIDIM DA ĆE MI UNIŠTITI ŽIVOT?
Replies: 5
Views: 5534

ZAŠTO I DALJE PIJEM KADA VIDIM DA ĆE MI UNIŠTITI ŽIVOT?

Imam 33 godine, fakultetski sam obrazovan, radim odgovoran posao. Posle fakulteta sam bio dugo bez adekvatnog posla a imao velika očekivanja pa sam doživljavao razočarenja, napuštao te poslove i tako išao u sve veći problem. Krajem prošle godine sam se odlučio za privatan posao, zadužio se i krenuo u te vode. Problemi su veliki, dugovi pritiskaju, naplata slabo ide, ali bolje raditi nego sedeti kući. Dok sam bio bez posla bilo mi je svejedno da li legnem u 6h ujutru ili u 22h uveče. Život mi je bio bez smisla. Uspavljivao sam sebe često alkoholom. Kada sam počeo da radim obratio sam se lekaru psihijatru za pomoć vezano za san i dobio adekvatnu terapiju da se ne bih uspavljivao alkoholom. Verovao sam da nemam problem sa alkoholom i da sam to radio samo da bih sebe na taj način uspavao a da ću sada kada pijem lek koji deluje biti u stanju da ne pijem alkohol to jest da neću imati potrebu za tim. Lek koji pijem spada u grupu antidepresiva obzirom da mi je konstatovano da sam na pragu depresije i da će lek koji pijem uticati odmah na problem sa spavanjem a dugoročno na popravljanje opšteg stanja i pogleda na život. Idem povremeno i na psihoterapije i doktor je prezadovoljan napretkom. Ja takođe. Posle 2 meseca promenio sam dosta negativnih stavova, usvojio nove dobre navike i rituale, vratilo mi se samopouzdanje. I tu počinje borba sa alkoholom. Uporno sebi pokušavam da dokažem da ja sa alkoholom nemam problem i da mogu da odem u omiljeni lokalni kafić i da popijem 1-2 piva da se okrenem i odem. Međutim posle 2 piva ide i treće, četvrto, popijem obično oko 5-6 velikih piva, to je oko 3 litra. Nekada popijem i po 10-15, nekada se i ne sećam koliko sam popio. Sve češće imam rupe u sećanju. Sutradan se osećam kao poslednji bednik. Jer terapija koju uzimam znam da je time poništena, da sam se vratio na početak. Mamuran sam, bezvoljan, dođe mi da kukam. Prebacujem samom sebi, padam u depresiju. Doktor mi je savetovao da sada nisam spreman da pred sebe stavljam takve izazove kao što su popiću 2 piva i idem kući. Savetuje mi da duži period apstiniram pre nego što sebe stavim na takav test. Ja verujem da on u stvari želi da nikada više ne pijem ali da mi to ne govori tako jer me dobro upoznao i procenio. Činjenica da nikada više u životu ne smem da pijem me dovodi do panike. A ni sam ne umem da objasnim zašto. Vidim da će me ovo odvesti u potpunu propast. Pa onda kao svaki put pravim oproštajno pijanstvo. Koje naravno nije poslednje nego ga za 3 dana ponovim opet. U utorak uveče sam otišao na jedno pivo ali sam popio 6. Sredu bolovao, a sinoć sam se opet napio. Danas me griža savesti pojede. Sinoć sam video ekipu kako sedi u kafiću i izdržao sam do 23h da ne odem u kafić a onda sam rekao sebi da ću da odem, popijem 1-2 piva i okrenem se. Kao da dokažem i sebi i njima da ja to kontrolišem i da nisam alkoholičar. A jesam. Popio sam 6 piva. U 2h ujutru onako vidno pijan sam svima rekao danas je 9. maj 2014 vidimo se 9 maja 2015. Neću doći godinu dana više u ovaj kafić a kada dođem popiću kafu. Svi su se smejali. Ali ja nisam. To sam sinoć pijan mislio a to i danas trezan mislim.Jer shvatio sam da me to mesto neodoljivo vuče da pijem i da me tu sve asocira na alkohol. Stoji se za šankom, pije se, pričaju se razne priče, svi me poznaju, domaća atmosfera. danas su me već zvali da se vidimo rekao sam ne. Kao pa hajmo u drugi kafić opet sam rekao ne. Smatram to svojom prvom malom pobedom. Takvo okruženje ljudi koji su stalno pijani i koji samo traže nove žrtve koje će piti sa njima da se oni ne bi osećali sami i usamljeni meni ne treba. jer uvek je lakše kada se kaže "pa dobro ne pijem samo ja, svi oko mene piju". Meni to zaista ne treba u životu. Ali ja imam tu bolesnu ideju da baš takvima dokažem da sam bolji od njih, da sam jači od njih i da mogu da se kontrolišem. Očigledno da ne mogu. Kad već ne mogu neću tamo ni da idem. A shvatio sam da je besmisleno pokazivati i dokazivati nešto takvim ljudima. Istina je da nisu svi alkoholičari isti. Neki su ćutljivi kada popiju, neki veseli, neki su naporni i dosadni, ali na mene najgore utiču ljudi koji me praktično teraju da pijem. Kažem neću a onda krenu nagovaranja tipa hajde uzmi jedno pivo, ajde sipaj mu pa neka stoji, hajde sipaj mu pa neka prospe ako neće da pije...ti ljudi mi ne žele dobro. Imam problem sa alkoholom i imam problem da priznam da sam alkoholičar. Ali jesam. Želja mi je da istrajem u svojoj odluci ali se plašim kako će dalje ići. Ne pijem sam kući i nemam problem sa tim, ne pijem ni u toku dana, samo mi uveče dođe da kada prođem pored kafića i vidim njih odem tamo i dokažem svoje. Ali uvek se preračunam i zabrojim. Alkohol je vrlo podmukao i sa njim nema igranja. Upoznao sam sa tim problemom i porodicu. Svi me podržavaju. Devojka takođe. Ali današnji dan posle pijanstva sinoć me ponovo spustio na dno. U svojim očima sam mnogo pao. Ako ovako nastavim svestan sam da ću izgubiti i zdravlje i ljubav i posao i da sve stavljam na kocku. I svestan sam da to moje junačenje da ja to mogu da kontrolišem i takva kockanja sa alkoholom nisu vredna da izgubim sve u životu vredno što imam. Ali to je ipak nekada prejako iskušenje i izazov kome ne mogu da odolim. Jedno sigurno znam. Neću više ući u taj kafić pa makar me puškom terali. To kažem sada, trezan i pod utiskom od sinoć. Ali sve ovo pišem upravo zato što poznajem sebe i svog podmuklog neprijatelja koji će vrlo brzo staviti izazov ispred mene. Nadam se da ću ga uspešno izbeći. Svaka podrška bi mi dobro došla i mnogo značila posebno od ljudi koji imaju slična iskustva. Možda zvuči čudno i ludo ali bih najviše voleo kada bih mogao da po nekada popijem jedno ili dva piva da se malo opustim i da osetim taj osećaj ponovo, ali da ne pijem više. Ali to je nemoguće. Efekat prve čaše je kod mene suviše jak i ja posle jednog pića pijem do granice napijanja. Ne uvek ali u 95 posto slučajeva je tako. Kad je tako onda neću više ni kap da pijem. Ovo je definitivno dan kada sam odlučio da prestanem da pijem. Zapamtiću ga ceo život. Svaki početak je težak ali ovo je korak na koji moram da se odlučim i borba u kojoj moram da uspem da ne bih izgubio sve. Nemam fizičku zavisnost kada ne pijem. Ne znojim se, ne tresu mi se ruke, mogu nekada i dugo da ne pijem, ali kada počnem ja ne znam da stanem. Biće ovo teška borba.Molim Boga da mi da snage da istrajem. Hvala svima na razumevanju i podršci.

Go to advanced search