Pismo jedne kozavisnice

Na ovom forumu možete da ispričate svoju ličnu priču, od početka do kraja. Alkoholičari, kockari, radoholici, zavisnici od droge, hrane, ljubavi/seksa, drugih ljudi - svi ste dobrodošli. Samo Vas molimo da se ograničite na vašu ličnu priču bez komentara i odgovora. Svačije iskustvo je podjednako vredno i značajno.

Moderator: admin

Post Reply
User avatar
natasa
Posts: 315
Joined: 27 Mar 2008, 02:35
Location: munze konza

Pismo jedne kozavisnice

Post by natasa » 10 Dec 2009, 05:18

Opet ista priča. Opet isti osećaj. Daš mi mrvicu i ja poletim. Zaboravim na to da posle mrvica ne dolazi još hrane, još ljubavi, nego samo još više bola, uskraćivanja i izneverenih očekivanja.

Manipulacija. Emotivna igra u kojoj niko ne dobija ono što mu treba. Ispleteš mrežu oko mene, probudiš mi nadu, špricneš malo mirisa proleća iz bočice za osveženje vazduha i ja pomislim da je proleće tu, da je došlo novo doba, da sunce konačno postaje toplije a priroda oko mene pitoma i sveža, istinski počinje da cveta i rađa plodove.

Znaš šta mi treba i znaš kako da mi stvoriš iluziju, da to dolazi, da ću to dobiti. Znaš isto tako dobro da to nisi u stanju da mi daš. Jedina koja u ovoj priči daje sam ja, a za uzvrat opet dobijam krivicu i osećaj da nisam dovoljno dobra. Da nešto opet nisam uradila kako treba. Da bi trebalo više, i bolje, da razumem, podržim, prećutim, istrpim...

Čekam na tvoje vreme, gledam kako me odlažeš, kako me stalno stavljaš na poslednje mesto na tvojoj listi prioriteta... Ma i na tvojoj listi najsporednijih stvari na svetu svaki put iskrsne nova sitnica koja ti je važnija od mene. I stalno me guraš od sebe držeći mi pri tom ispred nosa šargarepu na štapu.

Nisi ti loš momak u toj priči. Ja sam naprosto budala. I zaslužujem sve što mi radiš. Neka bude zgažen onaj koji nema poštovanja za sebe. Bog pomaže onima koji pomažu sami sebi. Ako hoćeš dobitak na lutriji kupi listić za Loto. Ako hoćeš Božiju milost budi milostiv prema sebi. Ako hoćeš Božiju ljubav i ljubav drugih, prvo voli samog sebe. Ne zadovoljavaj se mrvicama sa tuđeg stola niti veruj u lažne nade. Idi iz kuće u kojoj nema hrane, nameštaja, pa čak ni zidova. Ne traži hleb u gvožđari. Ne lovi ribu u mrtvom moru. Idi. I ne okreći se.

I ja odlazim. Ali ne kao ranije, da bih te kaznila i dokazala ti kako je teško bez mene. Odlazim poslednji put, jer se više neću vraćati. Ne zanima me da li ti je bez mene teško ili lako, ne zanima me kako ti je, odlazim jer hoću da živim svoj život. Odlazim jer me zanima kako sam ja, ko sam ja, koje su moje potrebe. Ne treba mi nagoveštaj veštačkog mirisa iz tvoje bočice. Idem da nađem svoje proleće.

Hvala ti što si bio strog učitelj i što me nisi pustio da prođem ispit ni jedan jedini put. Hvala ti što sam ovu lekciju morala da učim svaki put iznova, sve dok je konačno nisam naučila. Hvala ti za trnje po kome sam gazila, hvala ti što sam stopala raskrvarila verujući da tako treba. Ta bol me je konačno naučila da svoja stopala treba da čuvam, jer ako ih čuvam i negujem ona će me odvesti gde god poželim. Ako ih izranjavim i osakatim, skapaću na kolenima, i neću odmaći nikud. Ostaću tu, u kući bez zidova.

I stopala, i celo telo, i dušu, i život Bog mi je dao na dar. Šta ja radim sa tim poklonom od neprocenjive vrednosti? Mogu ga upotrebiti za najlepše stvari na ovom svetu, za putovanje, otkrivanje, učenje, plesanje, igranje, trčanje, radovanje... Umesto toga ja ga traćim i habam, bacam po putu i puštam da ga u prašini gaze svi koji naiđu.

Oprosti mi Bože što nisam volela sebe. Oprosti mi Bože što sam blago bacila u blato, žaleći se da ne sija dovoljno, čekajući nekog drugog da ga očisti od prašine i ode bogat u svet. Hvala ti što si imao dovoljno strpljenja za mene i što si mi slao najbolje učitelje. Dižem svoje blago iz prašine i čistim ga. Ah kako divno sija, ah šta ću sve kupiti sa tim... Stavljam svoje zlatnike u džep i odlazim. U daljini svež miris proleća, ni nalik na osveživač vazduha iz bočice. Tek sada shvatam razliku.
Od tog mirisa rastu mi krila...
Kad učenik bude spreman guru će biti tu.

Post Reply