Ja sam ALKOHOLICAR

Na ovom forumu možete da ispričate svoju ličnu priču, od početka do kraja. Alkoholičari, kockari, radoholici, zavisnici od droge, hrane, ljubavi/seksa, drugih ljudi - svi ste dobrodošli. Samo Vas molimo da se ograničite na vašu ličnu priču bez komentara i odgovora. Svačije iskustvo je podjednako vredno i značajno.

Moderator: admin

User avatar
kole
Posts: 289
Joined: 04 Apr 2008, 11:16
Location: Beograd

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by kole » 01 Mar 2012, 18:59

Sedma tradicija
„Svaka grupa AA treba da se izdržava potpuno samostalno i ne treba da prihvata priloge sa strane."

Alkoholičari koji sami sebe izdržavaju? Ko je još čuo za tako nešto? Pa ipak, mi smo ustanovili da tako mora da bude. Taj princip jasno pokazuje kakvu je duboku promenu Udruženje AA proizvelo u svima nama. Svi znaju da aktivni alkoholičari uzvikuju da se svi njihovi problemi mogu resiti novcem. Uvek smo pružali ruku tražeći novac. Od kada pamtimo mi smo zavisili od nekoga, obično od novca te osobe. Kada Udruženje sastavljeno samo od alkoholičara ka^e da će samo plaćati svoje račune, to je zaista nešto novo.
Verovatno nijedna druga tradicija Udruženja AA nije prošla kroz takve porođajne muke kao ova. U početku smo svi bili bez prebijene pare. Kada se na to doda i uvreženo mišljenje da ljudi treba da daju novac alkoholičarima koji pokušavaju da ostanu trezni, lako se može shvatiti zašto smo mislili da zaslužujemo gomilu novčanica. Šta bismo sve mogli da učinimo s njima! Začudo, ljudi koji su imali novac nisu se složili s nama. Smatrali su da je krajnje vreme da mi -sada kada smo trezni - sami plaćamo svoje troškove. Tako je naše Udruženje ostalo siromašno, jer je moralo.
Postojao je još jedan razlog za naše kolektivno siromaštvo. Ubrzo je postalo jasno da alkoholičari ne vole da prilažu novac za zajedničke troškove u šešir Udruženja - mada su novac rado davali drugima dok su primenjivali dvanaesti korak. Bili smo zapanjeni kad smo uvideli koliko smo škrti. Tako je Udruženje AA, čitav pokret, bilo i ostalo siromašno, dok su njegovi pojedini članovi postajali sve imućniji.
Alkoholičari su zaista ljudi koji idu na sve ili ništa. Naš odnos prema novcu to potvrđuje. Kako je Udruženje AA prelazilo iz detinjstva u pubertet, mi smo napuštali ideju da su nam potrebne velike količine novca i shvatali smo da Udruženje ne treba da ima nikakav novac. Na usnama svih nas su bile reci:

„Udruženje AA se ne može povezivati s novcem. Moramo odvojiti duhovno od materijalnog." Zauzeli smo taj oštar kurs zato što su povremeno neki članovi pokušavali da zarade novac preko svojih veza s Udruženjem AA i mi smo se bojali da će Udruženje biti zloupotrebljeno. Tu i tamo su nam velikodušni dobročinitelji darivali kuće za klupske prostorije i zbog toga je ponekad bilo uticaja sa strane na naše poslove. Data nam je bolnica i gotovo odmah je sin donatora postao njen glavni pacijent i kandidat za upravnika. Jedna grupa AA je dobila pet hiljada dolara da ih potroši onako kako želi. Sukobi zbog te sume novca stvarali su nam teškoće godinama. Zabrinute zbog tih komplikacija, neke grupe nisu želele da prime ni cent u svoje blagajne.
Uprkos tim dilemama, morali smo da priznamo činjenicu da Udruženje AA mora nekako da funkcioniše. Prostorije za sastanke treba platiti. Da bi se aktivnosti izvodile i u široj okolini, morale su se uspostaviti kancelarije, instalirati telefoni i zaposliti nekoliko sekretarica s punim radnim vremenom. Sve to je urađeno uz mnoge proteste. Međutim, shvatili smo sledeće: da to nije urađeno, čovek koji bi pokucao na naša vrata ne bi dobio šansu. Te jednostavne službe za pružanje pomoći zahtevale su male sume novca koje smo mogli plaćati sami i to smo i činili. Konačno se klatno zaustavilo na položaju koji označava sedmu tradiciju u obliku koji imamo danas.
U vezi s tim, Bil voli da priča sledeću poučnu priču. On kaže: kada je 1941. godine Džek Aleksander (Alexander) objavio članak u Saturday Evening Postu, hiljade pisama uzbuđenih alkoholičara i njihovih porodica stiglo je u poštansko sanduče Fondacije u Njujorku. ,,U našem Birou",priča Bil, „radilo je dvoje ljudi: jedna revnosna sekretarica i ja. Kako da izađemo na kraj s tom lavinom reakcija? Moramo angažovati ljude s punim radnim vremenom - nema druge. Zato smo zamolili grupe AA da daju dobrovoljne priloge. Da li bi svaki član mogao da nam pošalje po dolar godišnje? U suprotnom se na ova potresna pisma neće moći odgovoriti.
Na moje iznenađenje, grupe nikako nisu slale odgovore. Prilično sam se razljutio zbog toga. Posmatrajući tu lavinu pošte jednog jutra u kancelariji, koračao sam gore-dole i gunđao kako su naši članovi neodgovorni i škrti. Upravo tada se kroz vrata pomolila čupava glava jednog starog poznanika. To je bio jedan naš neposlušni član. Video sam da ima jaku glavobolju i da pati od strašnog mamurluka. Pošto sam se setio nekih sopstvenih mamurluka, srce mi se ispunilo sažaljenjem. Uveo sam ga u svoju kancelariju i izvadio novčanicu od pet dolara. Pošto je moj nedeljni prihod u to vreme bio trideset dolara, to je bio dosta veliki prilog. Mojoj supruzi Luizi je taj novac bio potreban za namirnice, ali sam to ipak učinio. Zbog izraza velikog olakšanja na licu mog prijatelja bilo mi je toplo oko srca. Smatrao sam da sam u punoj meri izrazio svoju vrlinu, posebno kad sam pomislio na sve one nekadašnje pijanice koje nisu želele da pošalju Fondaciji ni po jedan dolar - jer ja sam bez dvoumljenja dao pet dolara prijatelju da izleči mamurluk.
Te večeri se sastanak moje grupe održavao u staroj njujorškoj kući u 24. ulici u kojoj se nalazio naš klub. Za vreme pauze, blagajnik je sramežljivo održao govor o tome da je klub bez prebijene pare. (To je bilo u periodu kada se Udruženje AA nije moglo povezivati s novcem.) Na kraju je rekao da će nas vlasnik zgrade izbaciti ako ne platimo zakup. Zaključio je svoje izlaganje recima: 'Pa, momci, molim vas da večeras malo više priložite u šešir.'
Sve sam to jasno čuo dok sam revnosno pokušavao da preobratim pridošlicu koji je sedeo pored mene. Šešir je došao do mene i ja sam zavukao ruku u svoj džep. Dok sam govorio novopridošlom članu, preturao sam po džepu; našao sam novčić od pedeset centi i izvadio ga. Učinilo mi se da je to veoma visoka suma. Brzo sam ga vratio u džep i pronašao deset centi; taj novčić je tiho zazvečao kad sam ga spustio u šešir. U to vreme u šešire niko nije ubacivao papirni novac.
Zatim sam se trgao. Ja koji sam se tog jutra hvalisao sopstvenom darežljivošću postupio sam prema svom klubu gore nego udaljeni alkoholičari koji su zaboravili da pošalju svoje dolare Fondaciji. Shvatio sam da sam poklonio pet dolara neposlušnom članu da bih ugodio svom egu i da je to bio loš potez i za njega i za mene. Postoji mesto gde se duhovnost i novac mogu povezati, i to mesto je u našem šeširu!'"
Postoji još jedna priča o novcu. Jedne noći 1948. uprava Fondacije je držala redovan tromesečni sastanak.

Dnevni red je obuhvatao jedno veoma važno pitanje. Umrla je jedna gospođa. Kada su pročitali njenu oporuku, advokati su otkrili da je ona Anonimnim alkoholičarima ostavila sumu od deset hiljada dolara i da tom sumom treba da raspolaže naša Fondacija. Postavilo se pitanje: da li Udruženje AA treba da prihvati taj poklon?
Kakvu smo samo raspravu imali o tome! Fondacija je tada zaista loše stajala; grupe nisu slale dovoljno novca za finansiranje Biroa; čak ni novac od prodaje knjige nije bio dovoljan za to. Rezerva se topila kao sneg u proleće. Tih deset hiljada dolara su nam zaista bili potrebni. Neki članovi su rekli: „Možda grupe nikada u potpunosti neće moći da finansiraju Biro. Ne smemo dozvoliti da se on zatvori - njegov rad je izuzetno važan. Uzmimo novac. Treba i ubuduće da prihvatamo takve donacije. Biće nam potrebne."
Zatim su potivnici tog predloga rekli svoje. Ukazali su na to da Fondacija već sada zna da su mnogi živi ljudi oporukom zaveštali novac Fondaciji; zbir tih suma iznosi pola miliona dolara. A samo nebo zna koliko ima zaveštanja za koja još ne znamo. Ako se prilozi sa strane ne odbiju - i potpuno se ne isključe - tada će Fondacija jednog dana biti bogata. Štaviše, ako bi naša uprava samo nagovestila javnosti da nam je potreban novac - brzo bismo postali bogati. U poređenju s tom mogućnošću, deset hiljada dolara o kojima smo raspravljali nije baš bilo mnogo - ali ako uzmemo taj novac, on bi kao i prvo piće alkoholičara neizbežno izazvao strašnu lančanu reakciju. Kuda bi nas to odvelo? Onaj ko plati muziku ima pravo i da odabere šta će se svirati; kada bi Fondacija AA dobijala novac sa strane, njena uprava bi možda pala u iskušenje da rukovodi bez konsultovanja Udruženja kao celine. Pošto ne bi imali nikakvu odgovornost, alkoholičari bi slegnuli ramenima i rekli: „O, pa Fondacija je bogata - zašto bih onda ja išta prilagao?" Kad bi posedovala tako mnogo novca, uprava bi sigurno pokušala da ga nekako investira - što bi Udruženje AA odvuklo od njegovog primarnog cilja. Čim bi se to desilo, poverenje našeg članstva u Udruženje bilo bi uzdrmano. Biro bi bio izolovan i bio bi izložen snažnoj kritici i Udruženja AA i javnosti. Eto šta bi sve mogle biti posledice; postojali su razlozi i za i protiv.
Tada je naša uprava ispisala svetlu stranicu istorije Udruženja AA. Izjasnila se za princip da Udruženje AA uvek treba da ostane siromašno. Od tada je finansijska politika Fondacije da se obezbede samo tekući troškovi i razumna rezerva. Mada je to bila teška odluka, uprava je zvanično odbila deset hiljada dolara i zauzela zvaničan, nepokolebljiv stav da se i u budućnosti isto tako odbiju svi slični pokloni. Mislimo da je u tom trenutku princip kolektivnog siromaštva čvrsto i konačno utkan u tradiciju Udruženja AA.
Kada su objavljene, te činjenice su izazvale burnu reakciju. Svojim postupkom Udruženje AA je dalo neuobičajen i ohrabrujući primer, jer su ljudi bili navikli na neprestane akcije za prikupljanje dobrovoljnih priloga. U zemlji i inostranstvu štampa je objavila pohvalne komentare koji su pokrenuli pravi talas podrške integritetu Anonimnih alkoholičara. Novinari su ukazivali na to da su neodgovorni postali odgovorni, kao i da su Anonimni alkoholičari uvođenjem finansijske nezavisnosti u tradicije Udruženja oživeli ideal koji je naše doba gotovo zaboravilo.
One Day At A Time
D A N A S N E P I J E M

User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by maya » 02 Mar 2012, 11:04

aurora
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 14:44, edited 1 time in total.

Armin
Posts: 7
Joined: 13 Mar 2009, 15:59

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by Armin » 08 Mar 2012, 23:58

pozdrav prijatelji
S24,Armin

User avatar
kole
Posts: 289
Joined: 04 Apr 2008, 11:16
Location: Beograd

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by kole » 09 Mar 2012, 02:36

Zdravo Armine,
Hvala na pozdravu, dugo se nisi javljao. Nadam se da se vidimo u Trogiru ove godine,
Sve najbolje i mir 24h
One Day At A Time
D A N A S N E P I J E M

Bora
Posts: 5
Joined: 21 Dec 2009, 00:33

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by Bora » 15 Mar 2012, 17:23

Ja sam Bora i ja sam alkoholicar,
2008 godine sam doziveo totalni debakl. Zena me izbacila iz stana, izgubio sam posao, "zaboravio" da placam kirije, pio na crtu po raznim klubovima i kafanama, zajmio pare od prijatelja. Dugove naravno nisam vracao pa sam i prijatelje gubio. A dugove nisam vracao jer bih sve pare brze bolje popio. Ni sina nisam vidjao, ne zato sto nisam hteo vec zato sto nisam imao sta da mu dam da jede. Ziveo sam sam u praznom stanu okruzen flasama, konzervama od piva punim pepeljarama... Pio sam od rane zore pa dok ne padnem.
Isao sam po lekarima trazio pomoc u lekovima pa iste te lekove zalivao alkoholom. Jetra mi je bila u ocajnom stanju. "Pet minuta do smrti" rece jedan lekar, specijalista za bolesti zavisnosti. Znaci: Rokni se Boro, nemoj da mucis ni sebe ni druge!!!

Izbezumljen, uplasen i ponizen vristao sam trazeci pomoc. Bilo kakvu pomoc. I onda sam cuo za AA. Otisao sam na sastanak i tu se nesto desilo. Ne, nisam ja prestao da pijem istoga trenutka, ali nesto se zaista desilo. Bez obzira sto nisam imao pojma o celoj koncepciji, sto nisam shvatao razliku izmedju koraka i tradicija. To su bili neki cudni (citaj trezni) ljudi koji su pricali bas o tome kako se ja osecam. I tu se rodilo to neko poverenje koje me je dovelo i na drugi, pa treci sastanak.

Danas sam trezan, radim korake, jos uvek idem na sastanke, srecem alkoholicare, pricam sa njima, delim o nekim svojim licnim stvarima. Ponekad ispricam istu ovu pricu koju sam i ovde ispricao. Sto se tice novca, pa kad imam kintu ja naravno ubacim u sesir koliko mogu, kada nemam, nemam. Ja to kapiram ko voznju autobusom, red je da se kupi karta, ako nema kinte onda sverc, jedino sto u AA ne postoji kontrola i niko ne vodi evidenciju.

Pozdrav mojim prijateljima iz udruzenja a jos veci "nevernim Tomama" :D

Vidimo se u junu u Krunskoj 23,
Bora, alkoholicar u oporavku :D

User avatar
naca
Moderator foruma
Posts: 765
Joined: 26 Mar 2008, 00:47
Location: Beograd

Re: Ja sam ALKOHOLICAR

Post by naca » 18 Jun 2012, 10:01

Sada je jun, dobrodosao na sastanak dragi prijatelju ;)
Grlim te
Bolje je praviti se da si glup, nego praviti se da si pametan...

Post Reply