Da li je ovo moguce...?!

Na ovom forumu možete da ispričate svoju ličnu priču, od početka do kraja. Alkoholičari, kockari, radoholici, zavisnici od droge, hrane, ljubavi/seksa, drugih ljudi - svi ste dobrodošli. Samo Vas molimo da se ograničite na vašu ličnu priču bez komentara i odgovora. Svačije iskustvo je podjednako vredno i značajno.
User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by maya » 06 Jun 2012, 10:16

.
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 15:37, edited 1 time in total.

bojanbg
Posts: 13
Joined: 26 May 2012, 10:11

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by bojanbg » 06 Jun 2012, 19:29

Covece, Analitycs, blago tebi kada mozes da pijuckas i odrzavas to pripito stanje, a ne ko ja do kraja i to u 100% slucajeva. Mada, kada bih pio konstantno i umerenije, mozda nikada ne bih pozeleo da ostavim alkohol. Izgleda je za mene mnogo bolje to sto se unezverujem(hmm, cudno zvuci...!!!), ne bi li mi se totalno ogadilo i stvorilo neku zdravu energiju koju bih koristio za urazumljenje. Aurora, Kole i Talita, hvala i vama puno na razumevanju i podrsci.
Ja se kroz zivot u svim sferama pa i alkoholnim, krecem preko vrhova najvisih planina pa onda kroz ambise strahovitih dubina i sve tako u krug. Sa druge strane, neki ljudi koracaju beskonacnim ravnicama... Kako je kome napisano... A evo, sta je meni neko jos napisao i zapecatio, pa morah i to da odradim...!

PIJANSTVO n+2

Devojka je iz Paracina i imala je jednu drugaricu iz osnovne skole koja je povremeno dolazila u Beograd. Video sam je par puta i nisam mnogo znao o njoj, samo sam znao da dobro izgleda. Lepa i zgodna. Jednom prilikom je dosla kod nas u stan i cirkanje je lagano pocelo. Ja sam naravno ubrzao i vrlo brzo sam bio bas pijan. Njih dve su bile pripite. Trebalo je da idemo na rodjendan kod mog druga i devojka je otisla da se istusira dok sam ja ostao sa njenom lepom drugaricom i nastavio da se raspadam od alkohola. Izgubio sam osecaj normalnosti u potpunosti i vrlo brzo poceo da joj se nabacujem, bez ikakvog osvrta na moguce posledice. Govorio sam joj kako je lepa, zgodna, kako dugo nisam video tako dobru ribu. Mislim da se ona tada onako pripita "istopila" i vrlo brzo smo se ljubili. Bas klinacke fore. Bio sam jako uzbudjen a kompas zivota sam zaboravio negde iza sedam brda i dolina...

Na rodjendanu sam nastavio sa dezinfekcijom, djuskao sa devojcicom i njenom ortakinjom, kao da se nista nije desilo. Otisao sam u wc na prvi sprat kuce i pri povratku sam pao niz drvene lakirane stepenice poput odrona stena u nekom krsovitom kraju. Sa prvog sprata, skroz u prizemlje. Ni sam ne znam koliko kolutova sam tada napravio. Narod se okupio oko mene, ja sam lezerno ustao i namestio sako, kao da se nista nije ni desilo. Apsolutno mi nista nije bilo, ni ogrebotina. Mnogo puta sam se uverio da pijanu dzukelu cuva neka sila jaca i od atomske bombe. Sipa se tako viski i dalje i ja se odjednom budim u dnevnoj sobi tog drugara. Bilo je oko 11h. Nema nikoga, devojke, njega, ljudi... Samo sunce koje sam u tom trenutku jedva podnosio. Zurka je davno zavrsena. Zovem druga na mobilni a on u sobi na spratu leskari. Kaze, nije bilo moguce pokrenuti me, samo su me preneli na garnituru i ostavili da isparavam. Pokazuje mi slike sa fotoaparata. Kontuzovao sam se i zaspao na stepenicama. Drzim onaj jebeni aparat i gledam jebenog sebe. Mogao je neko i da me kresne, ja to ne bih ni znao. Ljudi koji su isli u wc su me preskakali kao neki blatnjavi balvan pun tunela u kojima zive mali crvi...

Znate li kako mi je bilo kada je to jutro mozak proradio i shvatio da nedostaje kontinuitet u sistemskoj memoriji?! Bilo mi je prosto izuzetno...
Danima pre nego sam se ponovo otkinuo kao sisa i pretvorio u zapaljivu meduzu, lagao sam sebe kako ne smem vise da pijem, bar zestinu...

bojanbg
Posts: 13
Joined: 26 May 2012, 10:11

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by bojanbg » 08 Jun 2012, 19:31

Dok sve ovo cupam kao repu iz potrosene glave, osecam totalno gadjenje prema alkoholu i u isto vreme zelju da ponovo osetim onaj poznati goruci efekat prvog zestokog pica, to jest pecenje grla i momentalno grejanje cele, u odredjenoj meri vec ostecene utrobe... I tako oscilujem kao mehanizam mehanickog sata. Na svu srecu, brzo me mine zelja kada na papir, to jest monitor, ispljujem i izbljujem sve one otrovne slike koje sam fotografisao sopstvenim ocima u raznim diskutabilnim stanjima.
Mnoge dogadjaje sam totalno zaboravio a neke sam samo potisnuo u sebi i lako mogu da ih se setim kada to pozelim. Moracu da odstampam ove svoje price i ako nekada sipam alkohol u casu, pored nje cu da stavim papir sa nekom od prezivelih pogubnih avantura. Ovo pisanje me podseca na sve razloge zbog kojih ne bi trebalo da popijem to prvo. I zato, evo da napisem jos nesto dok sam jos sam u kuci...

PIJANSTVO n+3

Kada sam raskinuo vezu na pet dana, bilo mi je jako tesko. Tada sam shvatio da sam je zavoleo poprilicno. Znao sam da sam odvratan cesto i sam sebi ali sam i znao da ona nije devojka za mene. Ipak smo se pomirili vrlo brzo i ona je nasmejana dosla. Da ne zalazim u ljubavni zivot i ne objasnjavam, drzacu se alkohola(zvuci alkoholicarski).

Upoznao sam lepu, dobru i mnogo normalniju devojku od moje tadasnje. Otac joj je bio alkoholicar i kada god me je videla pijanog, skrivala je pice, kuvala mi cajeve, trudila se. Eh, ta mala plavusa, zelenih ociju... Bio sam sa njom u mom(bakinom) stanu ali je trebalo da se vidim i sa zvanicnom curom. I neverovatna stvar, otvorih flasu dunjevace i popih par na eks. Rekoh plavusici da mi dolazi drug iz unutrasnjosti i da moram po njega na stanicu. Tu se nalih sa jos par rakijica i dovedoh se u krajnje prijatno pripito stanje. Izasao sam na terasu i zvao devojku. Rekao sam joj da krene za pola sata taksijem i da dodje pravo u stan. Hmm, taman da odbacim plavusu kuci. Teskog srca sipah jos koju, uradih se gadno i onda je neka prica otpocela. Posle odredjenog vremena, plavusica me podseca da moram po druga na stanicu. E kada me srcka tada nije strefila, nece nikada. Pijani ja je totalno zaboravio da treba devojka da mu svakog casa zvoni na vrata, a ljubavnica jos u stanu. Nastao je stampedo, navodno zurim da drugar ne ceka. Izlazimo iz zgrade, ja lelujam, upadamo u kola i krecemo.
U susret mi dolazi taksi. Napolju je vec bio mrak. Palim duga svetla na kolima da zaslepim taksistu i devojku i mimoilazim se sa njima. Stajem 50 metara dalje, iza coska, govorim plavusi da moram nesto da uzmem iz postanskog sanduceta i da se brzo vracam. Trcim prema taksiju koji je vec ispred zgrade, srce hoce da eksplodira, saplicem se i padam. Ustajem, nastavljam i nalecem na devojku. Placam taksi, dajem devojci kljuceve od stana i kazem da idem do prodavnice po pice i jos po ko zna sta. Cudno me gleda ali ipak odlazi prema zgradi. Vracam se u kola i vozim ljubavnicu kuci. Stanuje kolima bukvalno 5 minuta od moje zgrade. Devojci, sem sto ja smrdim na alkohol, izgleda smrdi jos nesto u celoj situaciji. Uzima bezicni telefon i kuca ponovno biranje broja(redial). Plava lepotica stize u svoj stan i javlja se. I tako njih dve pricaju. Ova moja je iznapusavala i napsovala kao neki kamiondzija kome je neko "mako" kurvu na autoputu ispred nosa(da ne kazem ispred neceg drugog). Vratio sam se do zgrade i video svoju lepsu polovinu kako odlazi. U stvari, video sam svoju lepsu trecinu kako odlazi besna, sada nas je ipak troje(mada, i alkohol je tu kao cetvrti). Stigao sam je i sve mi je ispricala. Napao sam je kako nije normalna i kako je u stanu bio moj drug i zvao svoju devojku, tako da je njen broj ostao u memoriji telefona. I tako se ona meni izvinjavala celo vece dok sam ja nastavio sa zapocetom rakijom da sprovodim ritual samounistenja. Pio sam tada sve dok se nisam pretvorio u vostanu figuru. A plavusi sam rekao da ju je zvala moja bivsa devojka koja me proganja i koja uopste nije cista. I tu pricu je progutala posle jos par razgovora. E, da mi je neko pricao da covek sam sebi moze ovako nesto da namesti...

User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by maya » 08 Jun 2012, 23:09

.
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 15:38, edited 1 time in total.

mara
Posts: 25
Joined: 26 Sep 2011, 01:02

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by mara » 09 Jun 2012, 08:58

ja sam takva ali samo za hranu.....u stanju sam nocu da odem do prodavnice da kupim nesto od hrane......

User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by maya » 09 Jun 2012, 09:49

.
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 15:38, edited 1 time in total.

User avatar
nale
Posts: 180
Joined: 13 Dec 2009, 19:46

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by nale » 09 Jun 2012, 10:36

Veliki pozdrav za društvo ovde na ovoj temi!

Uf, meni je baš bolno da se prisećam svega. Neke stvari sam toliko potisnula da sada samo iskaču kao ping pong loptice i gadjaju me pravo u čelo. Pomodrelo mi čelo od tolikih loptica :D


Juče mi je bilo mesec dana od kad sam prestala da pijem i uzimam tablete. Jeeeeee!!!

Ne mogu da kazem da se osecam bas sjajno, zudnja jos postoji, fizicki se lose osecdam i ne znam da li to ima veze sa tim sto sam prestala da uzimam alkohol i tablete ili sa ovim jbnim vremenom, a da ne pricam o filmovima koji mi se vrte po glavi...ovako trezna se prisecam scena iz svojih alkoholisanja koje sam potpuno zaboravila...za neke nisam sigurna ni da su se desile hahahah...i nekako osecaj stida i sramote i kajanja jos preovladavaju.
Medjutim, znam da takva osecanja ne idu u prilog mom oporavku i da mogu samo da odmognu tako da ih samo konstatujem i ne ulazim ni u kakav dijalog sa njima :D

Znam da postoje ovde na forumu oprecna misljenja po pitanju AA i, verujte mi, znam i i z prve ruke, prosla sam sve faze i bila na obe strane (jer kod mene ne postoji sredina ni u cemu :D), ali iskreno ja znam 100% da bez tih ljudi ne bih mogla ni dva dana da skrpim trezna ili cista ili i jedno i drugo, a pogotovo ne bih mogla da uronim u taj osecaj nade i spokoja da ce sve biti u redu, u taj tempo dan po dan...meni treba dosta vezbe da uhvatim takav neki ritam.
U svakom slucaju, AA ili nesto drugo, ja ne znam ni jednu osobu koja je sama uspela da se izbori sa ovom bolescu. Ne kazem da ne postoji takva osoba, ali ja ne znam ni jednu. I to je, osim cinjenice da priznam sebi da sam zavisnik, za mene bio kljucni momenat koji je doveo do toga da se upustim u ovu avanturu.

Kazem avanturu, jer nekako tako dozivljavam citav ovaj proces. Ono kao, nije mi bas tako sve jedno da prihvatim cinjenicu da sam bolesna od neizlecive bolesti i da moram citav zivot da zivim sa njom, ali nije ni da moram da lezim u krevetu i primam neku terapiju, a da se zivot desava nekom drugom. Pre ce biti da je to slika mene kad pijem i koristim i lazem sebe da nisam ja zavisnik, kad sam anestezirana, otupljena, bez snage i volje za zivotom.
U tom stanju za mene ne postoji zivot kao gomila iskustava, vec jedno jedino iskustvo i dozivljaj stvari - "Sve je sranje, i moj zivot je neciji tudji. Neko drugi zivi moj zivot. i ja nisam ono sto zelim da budem, vec sam sticajem okolnosti prinudjena da budem ovo sto jesam i radim stvari koje radim."...a osecanja...nema tada mnogo...samo neki cinican odnos prema zivotu, osecaj neke praznine, neke boli koju treba otkloniti na jedan jedini nacin koji umem...i onda kajanje i depresija pa blagi osecaj euforije kad popijem prvo pice ili dok se spremam da ga popijem...ili kad nagomilana tenzija popusti posle prvog gutljaja...i manje vise to je to...

Pa jbm mu misa, nije valjda to sve od cega je covek satkan...ja verujem da nije...i vec posle samo mesec dana ja vidim da tu postoji jos gomila nekih novih osecanja i percepcija kroz koje mogu da posmatram istu stvar...doduse jos uvek ne znam sta cu sa njima, i nisu sva prijatna, ali razmisljam ko zna sta jos postoji u ovom mom zivotu sto jos nisam otkrila...i mozda zivot jeste dar, a ne posao koji treba da odradim i krenem dalje...ne znam, ali bas sam radoznala...ako sam vec ovde, hocu da se zabavljam za sve pare :D...kao da je treznost pasos koji sam dobila i koji mi je jedino nedostajao da krenem na putovanje.

Uf, bas se raspisah.

Bojane, nastavi da pises. Sjajno to radis i uzivam da citam tvoje postove.

Pozdrava i veliki zagraljaj za celu ekipu: Bojana, Koleta, Analyticsa, Auroru, Maru...nadam se da nisam nekog zaboravila.

T

User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by maya » 09 Jun 2012, 11:52

.
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 15:39, edited 1 time in total.

User avatar
nale
Posts: 180
Joined: 13 Dec 2009, 19:46

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by nale » 09 Jun 2012, 12:44

Draga Aurora,

Niko ne voli da zivi tako...to je samo jedini nacin na koji smo naucili da zivimo i da se nosimo sa zivotom...plasi nas ono sto ne znamo...plasi nas pomisao da mozemo da budemo srecni, da se radujemo novom danu...mislimo da posle svakog naseg osmeha, sledi neki tezak zivotni samar koji ce nas "opomenuti" da sreca nije za nas...Ne zameri sto govorim u mnozini, ali cula sam slicne price od ljudi koji imaju isti problem kao i ja...a ja mislila da samo ja tako duboko i "do daske osecam" svu bol i nepravdu ovog mog bitisanja sto se zove zivot, i kad volim da samo ja tako volim i kad se radujem da se samo ja tako radujem i kad patim da samo ja tako patim...do daske...i da koliko god neko zeleo, ne moze da razume to.
Ja sam dugo pokusavala da resim problem tako sto sam pokusavala da nadjem uzrok, da kopam po proslosti, da se bavim sobom na raznorazne nacine, da se trudim da se menjam i da postajem onakva kakva sam mislila da treba da budem...a onda sam shvatila da to meni nista ne pomaze...kakve veze ima uzrok sto sam ja ovakva i sto radim stvari koje radim...mislim, ok je znati, ali pitanje je da li cu ikada doci do valjanog odgovora...i opet sve i da dodjem, necu odmaci ni korak dalje...bicu tu gde jesam, bicu to sto jesam, samo cu znati zasto sam tu i jos cu imati potvrdu da treba da budem tu gde jesam...
Meni je jednostavno zaista bilo dosta da se osecam kako se osecam i da tonem dublje u to osecanje beznadja i depresije i da ne volim i ne prihvatam sebe.
Gledam ljude oko sebe, imaju velike probleme, nije zivot nista blazi prema njima nego prema meni, a jbt ne piju i umeju da se raduju nekim sitnim stvarima, imaju ambicije, planove u zivotu, svesni su svojih mana i vrlina, a ipak veruju da zasluzuju i ljubav i radost...
Ne znam tacno sta je to presudilo da menjam nesto, ali sta god da je zahvalna sam zbog toga.
Nekako mi se cini da nikada nisam bila srecna, i da nisam prihvatala sebe. Kada bi dan i bio dobar, uvek je falilo ono nesto zbog cega nije savrsen, ako bi mi neko i rekao da me voli ili da sam lepa ili da sam pametna, uvek je postojala doza rezerve i glasic koji mi kaze da ne misli on/ona bas tako...i tako 35 godina.
A postoje opet ti neki dani, retki doduse, ali tu su cisto da posvedoce da su moguci, kada je sve nekako ok bez ikakvog razloga, neki odblesci nekih trenutaka iskrene srece ciji je izvor u meni, a ne u stvarima koje su spolja...
I nekako imam osecaj da je 35 godina dosta, od toga nekih dvadesetak u tom zacaranom krugu ocaj, deprsija, alkohol, tablete, nemir, tuga...
Hocu da pokusam da naucim da budem srecna, da prihvatim sebe, da volim sebe.
Ovo sto sam postala nije ni blizu one devojcice koje se ja secam, koja je bila puna zivota, radosti, ljubavi...znam da to postoji jos u meni, zatrpano negde litrima alkohola i raznoraznim govnima, ali verujem da postoji i da mogu opet da dodjem do toga.
To mi je motiv i snaga i koliko god dan da je los znam da sam svakim treznim i cistim danom blize tome...i ta cinjenica je neverovatan izvor radosti za mene.
A 100 posto sam ubedjena, ako je ovakva drasticna promena moguca za okorelog cinika i depresivca i egocentrika poput mene, da je moguca za svakog.

Grlim te mnogo, mnogo, mnogo, draga Aurorice, i verujem iskreno da ces zagrliti tu milu, lepu, dobru, pametnu devojcicu u sebi i jos mnogo i snazno i dugo se radovati i smejati i voleti i sebe i zivot <3

T

User avatar
maya
Posts: 271
Joined: 12 Dec 2010, 17:48

Re: Da li je ovo moguce...?!

Post by maya » 09 Jun 2012, 19:47

.
Last edited by maya on 10 Jul 2012, 15:39, edited 1 time in total.

Post Reply